Pantokrator

Onog ko urla, divlja, — moj stih slavi, Onog ko tugu krije u ramenu Da konjsku njušku meseca davi Uhvaćenu zraka remenom. Svet iste zvezde slavi godina hiljadu I istim medom odiše ljudska plot. Ne da se molim, već da lajem molitvu Naučio me je gospod bog. Sedinama tvojim kudravim Za onaj zlatan groš jasikin Vičem ti: „Do vraga sa starim!“ Ja nepokorni, razbojnički sin. A za poklone one tople s neba Koje cediš kišama u kalj, O, kakvim, kakvim metlama treba Počistiti sunce s nebesa u dalj. . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vrti se, vrti ko u vencu, Kuj srebro svojih dana. Sunce je — vedro u kladencu. Od suvog zlata, usijana. Očima drugim vide žive Mrtvi, osećam nem. Daj da pred zlatna vrata sive Zemaljske ključe prinesem. Daj da s ovsenom našom voljom Razbijemo tučane dveri, Da u zaletu po pravom polju Skočimo na rame zori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .