Pesnik

Bled je. Smišlja svoj strašni put. U duši lebde priviđenja. Zamahom kobi smrskana grud, Obrazi usahli od bdenja, Na čelu bore ispaštanja, Kosa mu se pramenjem linja. No čar njegovih maštanja U jasnim slikama tinja. Sedi u tamnom potkrovlju, Plamičci sveće tamu more. Pero veze sebi na volju, Vodi s njim tajne razgovore. On piše pesmu, svoju muku, Dira srcem prošlosti zublju. . . A tu buku, svog srca buku, Odneće već sutra za rublju.