Pismo majci

Jesi l’ živa, staričice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. Nek uvečer nad kolibom tvojom Pišu mi da viđaju te često zbog mene veoma zabrinutu i da ideš svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. U sutonu plavom da te često uvijek isto priviđenje muči: kako su u krčmi finski nož u srce mi zaboli u tuči. Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam da bih umro ne vidjevši tebe. Kao nekad, i sada sam nježan, i srce mi živi samo snom, da što prije pobjegnem od jada i vratim se u naš niski dom. Vratit ću se kad u našem vrtu rašire se grane pune cvijeta. Samo nemoj da u ranu zoru budiš me ko prije osam ljeta. Nemoj budit odsanjane snove, nek miruje ono čega ne bi: odveć rano zamoren životom, samo čemer osjećam u sebi. I ne uči da se molim. Pusti! Nema više vraćanja ka starom. Ti jedina utjeha si moja, svjetlo što mi sija istim žarom. Umiri se! Nemoj da te često viđaju onako zabrinutu, i ne idi svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. (Prevod: Dobriša Cesarić) II prevod Još si živa, ti, starice moja? Živ sam i ja. Pozdravljam te, znaj! Nek se zari kolibica tvoja I nad njome neizrečni sjaj. Meni pišu da, tajeći zebnju, Brižna tužiš za mnom svaki dan, Da izlaziš na drum ko u šetnju, Uvijena u stari kaftan. Da u plavom sutonu te muči Često ista i slika i kut – Tobož da me u kafanskoj tuči Udario nož sred srca ljut. Ništa, majko! Smiri se iz tija. To je grozno bunilo, jad nem. Nisam tako očajna bekrija, Da ne vidim tebe, a da mrem. Kao nekad, ja sam i sad nežan I jedino sanjam sve o tom, Da me prođe jad, Crn, neizbežan, I da što pre dođem domu svom. Vratiću se, kad olista granje Naše bašte, kada bukne sve. Ne budi me ti tad u razdanje Ko no osam leta što si pre. O, ne budi odsanjani šumor, Ne uzbuđuj to što se ne zbi – Odveć rani gubitak i umor Pruži meni život što ne bdi. Ine uči da se molim. Brajko, K starom nema povratka, pa kraj. Ti jedina radost si mi, majko, I jedini neizrečni sjaj. Zaboravi ti na svoju zebnju, I ne tuži za mnom svaki dan. Ne izlazi na drum ko u šetnju, Uvijena u stari kaftan. (1924) Preveo M. M. Pešić Sergeй Esenin – Pisьmo materi Živ i я. Privet tebe, privet! Tot večerniй neskazannый svet. Zagrustila šibko obo mne, V staromodnom vethom šušune. I tebe v večernem sinem mrake Často viditsя odno i to ž: Budto kto-to mne v kabackoй drake Sadanul pod serdce finskiй nož. Čtob skoree ot toski mяtežnoй Po-vesennemu naš belый sad. Ne budi, kak vosemь let nazad. Ne budi togo, čto otmečtalosь, K staromu vozvrata bolьše net. Ne grusti tak šibko obo mne. Ne hodi tak často na dorogu V staromodnom vethom šušune.