Pismo od majke i odgovor

Zar mogu nešto da smislim u času tom, o čemu sad da pišem iz prikrajka?. . . Preda mnom, tu, na stolu tužnom mom, leži pismo što mi ga posla majka. Ona mi piše: Ako možeš, sine, dođi nam za praznik, ne budi jogunica! Meni kupi šal, a ocu jeftine – gaće, jer je kod nas velika oskudica. Strašno mi je krivo što si pesnik, što ti je slava kleta postala drugom. Bolje bi bilo da si od malena orući njivu, išao za plugom. Ostarila sam i sasvim posustala. Ali da si ti kod kuće ostao, bez po muke: stekla bih zamenu, snaju bih imala! Baka bi na krilu cupkala unuke. Ali ti si decu svoju rasejao po svetu snova; svoju si ženu lako dao drugom, znam, i bez prijatelja, bez gnezda i bez krova, bacio si se, sinko, u kafanski šljam. Oči moje divne, što je s tobom, sine? Beše tako čedan i tih, ko čas večernji. Svi su govorili uglas, od miline: Kako je samo srećan Sašenjka Jesenjin. Ali nade naše ti nisi opravdao, zato mi i dušu muči bol sve veći, jer se zalud otac u sebi radovao da će ti pesme mnoge pare steći. Ali ma koliko uzimao za njih, ti se nećeš setit doma svog, zato se i Gorko reči nižu te, jer ja dobro znam, iz primera tvog, da na pesnike pare ne lete. Strašno mi je krivo što si pesnik, što ti je slava kleta postala drugom. Bolje bi bilo da si od malena, orući njivu, išao za plugom. Mi živimo u tami, drugi nam kapu kroje. Ni konja nemamo više. Da si nam ti na domu, bilo bi svega,svega: znam sposobnosti tvoje! – Bio bi i predsednik u našem Ispolkomu. Tad bi se živelo mirno, niko nas darnuo ne bi; pa i ti ne bi znao za umor dana što plaše: Naterala bi tvoju ženu da prede sebi, a ti bi nas nadgledao pod stare dane naše. Cepam majčino pismo i tonem u bol zanesen, zar nigde izlaza nema na putu zavetnom mom? Ali, sve što razmišljam posle ću da iznesem. – Sve ću da iznesem u odgovoru svom. ODGOVOR Starice draga živi kako umeš. Nežno osećam tvoju ljubav i njome se sladim. Al’ samo ti nimalo ne razumeš – kako živim i šta u svetu radim! Kod vas je sada zima. i mesec kad se nadnese znam da, ne samo ti, pomisliš u noći pod bregom tobož da neko trešnjicu bele trese i zasipa prozore naše snegom. O, majko! Ko da zaspi? Ko da zaspi uz vejavice jeku? U dimnjaku tako tužno odležu krici u roju. I hoćeš da legneš, ne vidiš postelju meku već uzani sanduk i – sahranu svoju. (1924) Prevod: M. Pešić