Sve što živi ožiljak ima

Još iz detinjstva, poseban, rân. Da nisam pesnik, ja međ svima Bio bih hulja i lopov znan. Mršav i rasta odveć malena, Međ decom bio sam uvek heroj, Često, često nosa razbijena, Ja sam se vraćo i pod krov svoj. Uplašenoj majci, kad pred nju banem, Reč ceđahu usne krvavo-tmaste: „Ništa, de! Spotakoh se o kamen, A već sutra sve će da zaraste.“ Pa i sada, kada se bez traga Onih dana krv vrela smirila, Nespokojna neka drska snaga Na poeme moje se izlila, Na već zlatne literarne hrpe; I u svakom retku što se vije Ogledaju se nekadanje crte Kavgadžije, nemirka, delije. Ko i nekad imam hrabrost mušku, Al’ nov korak moj se drukče sluša… Dok mi nekad razbijahu njušku, sada mi je sva u krvi duša. Ne velim više majci okrvavljen, Već tom šljamu što, cereć se, raste: „Ništa, de! Spotakoh se o kamen, A već sutra sve će da zaraste!“ (1922)