Molitva bogomajci za rabu božju doru remebot

Pred tvojim slavnim, Majko, dražima, ja pjan i besan, sasvim nedostojan, ko trska lak, ko dete nepostojan u mraku klonuh s Crnim lažima. I kost, i mozak bol izažima; a teško onom ko je, nespokojan, u jadu srećan, a u sreći zdvojan lutao noćnim, sam, pejzažima – I nigde nije našo obećane ljubavi, nigde grehu oproštenja, i nigde nije našo rosne mane, i nigde čistog srebra Pozdravljenja i nigde nije našo Vivijane, i nigde krvi svetog Otkupljenja. – II Blažena Gospo moje sede majke, Marijo, zvezdo belih naraštaja, s usnice tvoje, s ruku punih Sjaja, ja popih prve neborajske bajke. Srce je Majke srce Bogomajke: ja znam da mnogi ljudski greh utaja, i znam da srodne duše srećom spaja, izlaže astar povrh gnevne hajke. I ti što znadeš za čim plače plot i tugu cveta bereš očima, znaćeš i zašto evo postah Got. Znaćeš i zašto mene obli pot i zašto moja tužba počima za svetu ženu Doru Remebot. O pred te noge s punim ritmom sfera zavet u staklu položimo suze. Pred svete noge nek se s plačem spuze plameno srce dveju hemisfera. Nek zemsku ljubav spase rajska vera, Sveta Madona naše svetske Muze, i nek uz tihi jauk kornemuze razvije duša sokolova pera. Ljubav je Bog, ne Dzeus ni Sabaot, i zato nek je sanak blagoslovljen, i neka pada drač i trnski plot; Majka je Bog, ne Dzeus ni Sabaot, i nek me čuje, kada vapim slomljen za rabu Božju Doru Remebot. IV Svete joj oči kazuju: nevina, a bele ruke dršću rajskom strasti. U njenom vrtu znadoše se srasti i oganj ruže, i nevinost krina. Glas joj je tužan kao jek dolina gde jaganjac je izašao pasti, a u tom paklu što me može spasti, do njena zlatna, plava Mesečina? Pred njenim Likom da se skromno klekne u slavu bola i u slavu snova kao pred neki živi jeruzalem. I da se plače, i da se vera rekne, i svaki uzdah Vita Nova, a svaka suza drugi sjajni alem.