Reči na pesku

Sad kad moje vreme ko buktinja trne, Kad moj put do cilja stiže; Sad kada silazim već niz stube Crne Patnji što me grobu bliže; Kada u dnu neba, tog sna moje snage, Tamnog nepovratnog puta, Vidim prošlost svoju, sve trenutke drage Koje mračni vrtlog guta; Sad kad znam da uvek laž mora da zine Iz ljudskoga Likovanja, Pogružen, koračam uz rub te dubine Kao biće koje sanja. Gledam nad pučinu kojom bure kose, Nad vrh što nebesa para, Gde runo oblaka u daljinu nose Kandže vetra-lešinara; Slušam huk prostora, glas mora pod stenom, Leute što stenju lukom, I poredim u svom duhu zamišljenom Ovaj šapat s onim hukom. A ponekad ležim na kržljavoj travi Peščara, do onog časa Kad se mutna zena mesečeva javi U bledome snu bez glasa. Mesec se uspinje; dugim zrakom sneno Seče prostor beskonačan, I oba gledamo u mrak ukočeno – On svetao i ja mračan. Gde su mrtvi dani? Ko li još poznaje U tminama ovim mene? I da li vedrinom mladosti još sjaje Moje oči zasenjene? Zar je sve iščezlo? Umor me povija; Samoća i muk me more. Zar nisam, o vetre, tek dah jedan i ja, Zar nisam tek val, o more? Zar sve što zavoleh neću naći više? Noć u meni gasi plavet. O zemljo, obrise tvoje tmina briše: Zar si groblje, a ja avet? Zar sam ispraznio sve radosti burne? Zar će dan moj da se smrkne? Sa žudnjom naginjem redom svoje urne Da iz svake kap još srknem! Kako je sećanje grizodušja puno! Kako se led na sve hvata! Kako si, o smrti! hladna! Crna kruno, Tamna bravo ljudskih vrata! O misli, čuj vale nedostupnih bora Koje Gorki vetar stvara, Čuj smejanje leta, gledaj gde kraj mora Cveta plavi čkalj peščara!