Cvetovi slave

Oni spavaju svi do jednog, redom, U plitkom grobu, neskrštenih ruku, Bez svog pokrova i pod teškom bedom, I trunu mirno kao u sanduku. Oni spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima. Oni spavaju, ti naši sinovi, U svojoj krvi, bezbrižni k’o tići, Zaboravljeni k’o mrtvi krinovi, I ponositi k’o stari plemići. Oni spavaju po Balkanu celom, Za dobro tudje, za spas svog plemena: Nikad ne behu sa zastavom belom, Ti mladi momci velikog vremena! Oni spavaju prosti, bez ukrasa, I njine grudi gusti crvi plave; I dok se gube iz svog lepog stasa, Humke im rastu u cvetove slave.