Lepota

Da l’ se ova bajka u istini zbila Tamo, gde već nema ni ruina stari’, Gde noć zaborava sve je dosad skrila Osim nje, što ide sa nestalih stvari Uz oblik vetrova i govor dubrava, Kao duh umrlih preko naših glava? Il’ je ova bajka ne iz ovog doba, Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke, Koja danas nema ni traga ni groba, Dok Danica čuva spomene daleke, Kao mašta ljudska, što jedina javlja Ono što je bilo, što se ne obnavlja? Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada veče Na crveno sunce i dan ko dim beo, Kad iz svakog kutka noć Crna poteče I pritisne pogled, nebo, vidik ceo Znam, da čujem tada, da mi neka struja Nosi mrtve reči i pesme slavuja. Nosi mrtve reči. Ja osećam tada, Da mrak mene gleda ispunjen očima Onih koji neće zaspati nikada, A od kojih duša često se otima; Da mrak mene gleda sa izrazom sviju Umrlih oblaka i mrtvih očiju. Čini mi se da se otvaraju vrata Na grobnici sveta, zaspalih zemalja, Da ustaju dani iz pomrlih sata I da mrtvo vreme mirno se pomalja: Vidim jednu zvezdu u obmani više, Slušam kako prošlost tišinom miriše. Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba, Jednu moćnu senku što lagano kruži Nad minulom zvezdom kao uzdah groba: Možda na taj način za njom mrtvom tuži, Il’ tu za to stoji, da nejasno, tako, Kaže što je bilo nekada i davno. Kaže što je bilo. I ja slušam tako, Smrt lagano ide, osvaja planetu, Gasi ceo život neumitno tako Ko pobeda večna, i u celom svetu Njen se korak čuje: sve ispuni sobom I zavlada zemnom i pokori grobom.