Među svojima

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja Misô da još živiš, moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože, šta li danas u Srbiji radi? Kod vas je proleće. Došle su vam laste. Oživele vode, đurđevak i ruže. I miriše zemlja koja stalno raste U grob i tišinu, moj daleki druže. Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo Ulicama straha, i duša ti jeca. Tvoje gladne oči, moja divna zoro, Hrani ljubav majke: „Neka žive deca“. Ulaziš u sobu. Suze te već guše. A dva naša cveta iz četiri rata U tvome su krilu, obraze ti suše: „Mama, zašto plačeš? Je l’ pisao tata?“ U velike patnje nevino pitanje Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi. . . Napolju je vidno, kao pred svitanje. Kô da će se dići grobovi i ljudi. Skupila si suze u kose detinje. Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote. Lice ti se vedri: to duša svetinje Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.