Razumljiva pesma

I na ovoj zemlji život me opija. Po njoj kada lutam moje misli blede, Gube se u nebo, u svet harmonija, U oblak, u zvezde, nevine poglede. Na njoj ono mesto mene samo pleni Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, Prolazna i lepa, k’o cvet dragoceni, Kao presto snova, kao život nada. Ne marim inače za život i brige Naroda i ljudi, za principe razne, Bacane oduvek u jedne taljige, Što ih konji vuku i sveglave prazne. Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, Al’ nikako ljude što ropću i pište: Što drugoga boli, ne boli i mene; Mene tuđi jadi nimalo ne tište.