Voleo sam više neću

Katkada snaga krvlju mi prostruji I probuđena žeđ života, da me Izvede malo iz gluve osame, Gde žive zima i mrtvi slavuji. I ja ostavljam vidik star, bez mena, Veliku senku što je pala na san Bola i sreće, na šum reka jasan, Na lišće, želje i trag uspomena. Po mrtvom danu mesečina bela I hod tišine preliva se u ton Tajanstvenosti, u razuma suton, Svet iluzija do samog opela. I gledam. Danas, kao nekad, nisi S pesmom na licu, niti mi se čini Da se pokreće sad u mesečini Arija snova, i da u njoj ti si. Ne vidim tebe i mladost u svili S korakom sreće; ne razmišljam o tom, Na ovom svetu što smo sa životom Trajno k’o grobom rastavljeni bili. Sad ne razmišljam. I pored saznanja Da ljubav naša umrla je za nas, Mene ne boli ovaj život danas, Ni staro nebo, ni oblak sanjanja. S ranom rođenja, koja se ne leči, Daljinom slutim svu prazninu, gde će Ideje, misli i put naše sreće Izgubiti se u šumu i reči. I sad, kad priđu moji dani stari, Dani veliki, al’ mrtvi za mene, I tvoje oči, i usne plamene – Jedino što se krv moja zažari. Ti još i danas vezuješ mi biće Za ovu vlagu i za zemlju, gde je Otišlo sunce; gde me stalno greje Noć s tobom, kao poslednje otkriće. Ja i sad svaku misao ti dajem I svoje grehe; samo snevam o tom, Kad ću Sav život ispiti pohotom: Ja te još volim, ali zagrljajem. Volim te srcem, što još zna da bije Propašću mojom, mojim grobom, mada Za mene nema svetlosti ni sada, I oko moje dan više ne pije. Nada mnom ljubav nema više vlasti. Ja vidim sebe sa duše nimalo, I sumnjam da je nje ikad imalo; Ne očekujem ništa osim svojih strasti. Kad spuste glavu u grob, da se smiri I srce moje, živeću u banji Tišine mirno: po mojoj lubanji Praznina će se k’o večnost da širi. Dotle nek struji i neka me siše Krv moja i žeđ za životom grubim, Kad ničeg nema dostojnog da ljubim: Ja sam te voleo, al’ ne umem više.