Ciganče

Bezbrižno i milo dete! Podigni vitice svoje! Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne, I strasno vatreno oko, i grudi sveže i bujne Vesele oko moje. Dodaj mi zlatni pehar! Iz očiju tvojih lane, Ja čitah strašnu povest, koje se mnogi još seća: Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća, U vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom, Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri. I drevne indijske Gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! I ja sam međ` njima bio! No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, iako – zašto bih krio? – Dirnuo pehar nisam.