Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu

Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene stoje, Gde vitezi vrli u danima slave Položiše glave. Od kapija tvrdih Vindobone grada, Do obala cvetnih gde proleće vlada, Grob do groba leži i svedoči javno, Da ginusmo slavno. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili… Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili. Ni Crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže! Al’ je nikla slava Nad sravnjenim grobom. Sin majke Agare i prizreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! A i na što Crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže. Toga slavnog dana Odslužena biće, što okove kida, Strašna panihida. O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši milijuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni.