Omorika

U dubini tavnih Gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika Crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća . . . Ah, ja znadem njenu prošlost, ko i prošlost drugog cveća: Vidiš one razvaline na visini mračnih Gora? To su tužni spomenici razorenih carskih dvora. S Gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine, Carski sin je davno nekad željno gledo u doline — A u veče pevao je setnu pesmu punu bola, I na nju se odzivala druga pesma odozdola. Car je slušo pesme ove, pa u gnjevu i u žaru On zatvori svoga sina u visoku kulu staru. Od to doba bacajući suzni pogled sa visine, Carski sin je s mračne kule željno gledo u doline: Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada I hori se tužna pesma, što pastirka peva mlada. Ona zove svog dragana, što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami — I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva, Al na njene setne glase odgovora nigdi živa! Vekovi su prohujali i proveli burne dane, I survali sjajne kule i kapije i dvorane. Više njih se paprat diže i s rujina šušti stari, I s graktanjem oro suri uzvija se i šestari. A sumorna omorika nad njenim se diže humom, Ona znači večnu tugu i peva ju s tihim šumom.