Ti u polja, bez povratka, ode

I nek sveto bude Ime Tvoje! Uperivši u mene svoj bodež, crven–koplja od zalaska stoje. Frule zlatne ja ću samo Tvoje na dan Crni usnama se taći. Ako molbe odzvoniše svoje – Ja ću, snužden, u polju san naći. Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri – al’ ne meni oči da otkrivaš. Nek me ovaj sanjivi svet smiri, Obasjanu stazu da celivam… O, iščupaj dušu s rđom bora! Upokoji sa svecima mene, Ti – što držiš i kopno i mora nežnim dlanom ruke prefinjene!