U noći

Na mutnom nebu oblaci se sleću, Studen vetar duše kroz maglu i mrak; A ponoćne seni lagano se kreću, Da nečistim dahom obesvete zrak. — O, počivaj, srce, spokojno i blago, Žeđ pravednih želja u nedrima kri’, Jer sve što je tebi i milo i drago, U dubokom sanku počiva i spi. Na poprištu Gordom praotačkih snova Hladna samrt kosi lepotu i kras, A jekne li uzvik i kroz polja ova, Tužnog roba to je umirući glas! Ah, al’ nije truba što groboge budi, Koja krvcu pali, da plamti i vri, Jer bog večne pravde, vekova i ljudi, U dubokom sanku počiva i spi. Samo bleda zvezda uzdanja i nade Svod nebeski krasi i rasipa zrak, Kao čisti anđô što se u noć krade, Da razgoni tamu i razbije mrak. — A nebo je mirno i milosti nema, Da slobodnoj zemlji zapevamo mi, Jer okovan titan , što užase sprema. U dubokom sanku počiva i spi! Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi, Sipajući miris zanošljivi svoj Na njezine mile devičanske vlasi, Da mirisom plaća podvodnike njoj? Nevestica tužna! Mutni teku dani, I sumorni s njima tužićemo mi, Dok obmanut titan, što slobodu brani, U dubokom sanku počiva i spi. 1882.