Pesma o krvi

Postoje velike lokve krvi na svetu Pa gde odlazi sva ta rasuta krv da li je zemlja pije i od nje se opija Neobično li pijančenje onda i tako mudro… i tako jednoliko… Ne zemlja se ne opija ni zemlja se ne okreće naopako ona urdeno gura svoje piljarske taljige kiša… sneg… grad… lepo vreme… Nikad ona nije pijana tek s vremena na vreme dozvoli sebi poneki bedni mali vulkan Okreće ona svoju loptu sa drvećem… baštama… kućama okreće ona i te velike lokve krvi i sve žive stvari okreću se s njome i krvare… Ali zemlju ni brige za to okreće se ona i dalje i sve žive stvari počinju da urlaju A nju ni brige već okreće se dalje i ne prestaje da se okreće i krv ne zaustvalja da teče… Pa gde odlazi sva ta rasuta krv krv ubica… krv rata… krv bede… i krv ljudi mučenih po zatvorima… krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke… i krv ljudi kojima ona teče iz glave po ludačkim ćelijama… i krv zidara kad padnu sa krova… i krv koja izbija i teče velikim lokvama sa novorođenima… za decom novom… Majka viče… dete plače… krv teče… zemlja se okreće… i zemlja ne prestaje da se okreće I krv ne prestaje da teče Kuda odlazi sva ta rasuta krv krv isprebijanih… poniženih… samoubica… streljanih… osuđenih… i krv onih koji umiru tako… slučajno Ulicom prolazi jedan živi stvor sa telom punim krvi i odjednom eto smrti i sva krv njegova ističe a drugi živi uklanjaju krv i odnose telo Ali tvrdoglava je krv i onde gde je bila smrt mnogo docnije još uvek je trag… Usirena krv rđa život rđa telo Krv gruša kao mleko kao mleko kad se pokvari kad se okrene kao zemlja kao zemlja kad se okreće sa svojim mlekom… svojim kravama… i svojim živima… i svojim mrtvima… zemlja koja se okreće sa svojim drvećem… živima… mrtvima… zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima… sahranama… školjkama… vojskama… zemlja koja se okreće i okreće sa svojim potocima krvi…