Balada o izgubljenom seoskom psu

Tebi zeljove sto te zaboraviše poslednja seoska kola u malom gradu u ime tvog psećeg bola poklanjam ovu baladu I tebi ser Joška Jesenjine što si divno pisao o psima poklanjam ovu baladu jer imao si bjesnog psa u grudima Dan koji nema imena više zagubio se negdje u dnu nas na njegovo nebo srebrno od kiše lajaše tužno seoski pas Uz kola sklupčan čekao smjerno da gospodar svoju ljetinu proda čekalo pseto gladno i vjerno iz sela dalekog, tri dana hoda A onda slučajno neka dama pudlicu provela žutih grudi za njima dvijema bez zrna srama lajaše psi, a bogme i ljudi Nestašni repić pudlice mile titra mu nemir, raspa u glavi ah, sve druge nisu bile ni koliko njen povodac plavi Stidljivo tapkao ulicom dugom njušio stope kud je prošla ona ostenjen negde u štali za plugom u drhtaju voznih seoskih kola Ulice duge strpljivo minu i dan se polako pretoči iza brda ona je zaspala na toplom kaminu a on kraj kamena mokra i tvrda Kola su njegova već na domak sela i tu uz sašu kraj zlatna potoka čekala ga kučka ne bi li ga srela sa bokorom sunca u dubini oka čekala ga kučka da bi ga vidjela jedna kučka bjela Šinteri su juče tamo izvan grada besprizornih devet pogubili pasa tiho je svisnuo uz rub vinograda bez bolnog jauka, bez glasa Tišina čudna jutros vlada ali meni se sve čini, eto odnekud će iz vinograda zalajati ono seosko pseto