Na kraju vijađa

Od tvoga tista i od tvoga kvasa ja san naresa, evo me prid tebon. ka' slipi putnik ča je sve obaša i štuf se svega kripi tvojin nebon. Od tvoje ješke i od tvoga bruma za mene nima slajeg da me mami; i dok počivan nasrid tvog saluna rojeni škoju, napokon smo sami. Prid tebon stojin, dil san tvoga srca, sve ča san steka, sve san tu iskrca; u tvoj san mandrać, umoran ka lađa, spustija sidro na kraju vijađa. Od tvoga kvasa i od tvoga tista ja san naresa, prova ča san moga; a sad prid tebon dršćen poput lista i pružan konat od života svoga. Od tvoga kruva i od tvoje pašte još ćutin forcu, priman tvoju kripost. i opet prid noć kad zasvitle laštre rojeni škoju, gledan tvoju lipost.